Kozimo Tura – Bogorodica s detetom

cosme_tura_-_the_madonna_of_the_zodiac_-_wga23139

„Predvodnik ferarske škole renesansnog slikarstva, Kozimo ili Kosme Tura je svoja dela ostvario gotovo isključivo u Ferari, gde je tokom mnogih godina zauzimao položaj dvorskog slikara. Ova mala slika na drvenoj podlozi, sačuvana u prvobitnom ramu, bila je najverovatnije namenjena ličnoj upotrebi, na šta upućuje natpis pri dnu koji kazuje: „Probudi svoga sina majko blaga, da moja duša napokon pronađe svoju sreću.” U pozadini, iza Bogorodičinih leđa, naziru se neki zodijački znaci naslikani zlatnom bojom – s leve strane se još uvek mogu razaznati Vodolija, Ribe, Strelac i Devica, dok su oni s desne strane zauvek izgubljeni – i to je razlog zbog kojeg ovu sliku ponekad nazivaju Bogorodica sa zodijakom. Prisustvo profanih simbola poput astroloških znaka, u delu religijske prirode odražava intelektualne ideale toga vremena i u ferarskom slikarstvu nije predstavljalo retkost. Pod uticajem Mantenje i Donatela – s kojim je ovaj slikar bio u kontaktu u vreme svog školovanja u Padovi – umetnički jezik Ture se izražava odsečnim i kratkim potezima kojima kao da kleše oblike i postiže u svojim likovima treperavost čiste energije. Svetlost, takođe, prati tok linije i čini da tela poprimaju osobine sjajne uglačanosti tvrdog kamena.”

Izvor: Impeluzo, Lučija. prir. Galerija Akademije Venecija. Beograd:Službeni glasnik, 2011.

Domeniko Feti – Meditacija

domenico_feti_-_melancholy_version_2

Postoje mnoge replike ove slike koja je postala gotovo simbol umetničke karijere Domenika Fetija. Neke od njih su delo samog umetnika, a neke su slikali njegovi učenici. Složena ikonografija je verovatno preuzeta s čuvene Direrove gravire iz 1514. koja prikazuje Melanholiju, jedno od četiri stanja duše – ili ‘raspoloženja’ – kako ih definiše srednjovekovna fiziologija. Iz gravire nemačkog majstora preuzeti su mnogi alegorijski atributi poput psa, mogućeg obeležja vernosti, ili kugle i kompasa, koji ukazuju na sklonost ka promišljanju i učenju tipičnu za nekog ko se odlikuje melanholičnim temperamentom. Na slici su dosta prisutni i drugi predmeti povezani sa znanjem, poput astrolaba i knjiga – ali i simboli umetnosti: kičice i slikarska paleta zajedno sa statuom i dletom, simbolima vajarstva. Prisustvo lobanje, koje podseća na Vanitas, trebalo bi da ukazuje na savremeno razmišljanje o prolaznosti ovozemaljskih stvari u odnosu na besmrtnost nauke i umetnosti. Ne može se, ipak, isključiti mogućnost da se majstor inspirisao odlomkom iz druge poslanice Svetog Pavla Korinćanima u kom hrišćanska tuga koja kroz pokajanje vodi do spasenja – vitice loze iznad devojke – biva suprotstavljena ovozemaljskoj tuzi koja vodi ka propasti, na šta podseća predivna mrtva priroda u donjem delu kompozicije.

Izvor: Impeluzo, Lučija. prir. Galerija Akademije Venecija. Beograd:Službeni glasnik, 2011.

Vasilij Kandinski o Klodu Debisiju

Najmoderniji  muzičari, kao što je Debisi, pružaju duhovne impresije koje često preuzimaju iz prirode i pretvaraju u čisto muzičkoj formi u duhovne slike. Upravo je Debisi zbog toga često poređen sa slikarima impresionistima , pri čemu se tvrdilo da on, kao i ovi slikari, u velikim ličnim potezima od prirodnih pojava čini svrhu svojih komada.

***

Uprkos zajedničkom mestu sa impresionistima, put ovog muzičara ka unutra toliko je jak da se u njegovim delima odmah prepoznaje napeta zvučna duša sadašnjice, sa svim bolnim patnjama i uzdrhtalim nervima. A sa druge strane, Debisiju ni u “impresionističkim” slikama nije potrebna sasvim materijalna nota, karakteristična za programsku muziku nego on ostaje pri korišćenju unutrašnje vrednosti pojave.

Izvor: Kandinski, Vasilij. O duhovnom u umetnosti. Beograd: Esotheria, 1996.

Pastoralna simfonija, Betoven i Žid

„Iza nas, iznad i oko nas dižu se visoke jele, smolasta mirisa, granatskih stabala, dugih, tamnih vodoravnih grana koje jauču kada ih vetar povija. Kraj naših nogu, kao otvorena knjiga položena na kosini brda, velika zelena i šarena livada, modra u senci, zlatasta na suncu, i čija je svaka reč cvet – gorčica, sasa, ljutić i lepi ljiljani Solomunovi – po kojoj sriču krave sa medenicom, kamo dolaze da čitaju i anđeli, pošto su ljudske oči zatvorene za nju. Na dnu knjige vidim veliku reku punu mleka, dimljivog, malenog, iznad čitave bezdani tajne, reku bezmernu, koja nema druge obale sem, onde u dnu, sasvim daleko ispred nas, divne, bleštave Alpe…”

Citat:  Žid, Andre. Pastoralna simfonija. Pančevo: Mali Nemo, 2003.